Bahove kapi Dragana Beograd

Strah je jedna od osnovnih ljudskih emocija. Dok smo manji, strahovi su mnogo veći, ali ih je lakše priznati i pokazati. Kada odrastemo, neki strahovi nestaju, javljaju se novi koji su primereniji našoj dobi, ali ih retko priznajemo, a još ređe radimo na tome da ih savladamo i pobedimo.

Termin fobija vodi poreklo od grčke reči phobos što znači strah, beg. Važno je razumeti i povući granicu između fobije i straha. Strah je normalna i očekivana reakcija na pretnju iz okoline. Bitan je za preživljavanje jer nas upozorava da okolnosti mogu biti fizički ili psihički opasne. Fobija se od straha razlikuje po svom intenzitetu koji je mnogo veći od očekivanog, te se razlikuje po neprilagođenosti i trajanju. Fobije su izvan kontrole naše volje. Psihopatolozi smatraju da je fobija zapravo izbegavanje koje prekida normalni tok života, te je nerazmeran stvarnoj opasnosti od nekog objekta ili situacije. Najčešće i sama fobična osoba primjećuje da je taj strah neutemeljen. Osjećaj nelagode ili nesigurnosti u određenim situacijama, ili u kontaktu s nekim objektom mogu biti savim normalna reakcija. Međutim, ukoliko strah postane iracionalan i nekontroliran do te mere da utiče na interakciju sa drugim ljudima, ili na obavljanje zadataka na poslu, radi se o poremećaju koji zahteva medicinsko i psihološko lečenje.

Simptome koje ima fobična osoba kada je suočena sa izvorom svoje fobije, a često i pri samoj pomisli, su drhtanje, znojenje, ubrzan rad srca, povišen krvni pritisak, zacrvenjeno lice i malaksalost. Ono što je posebno interesantno jeste saznanje da fobije spadaju u grupu abnormalnih ponašanja, preciznije u anksiozne poremećaje.

Iako su fobije neutemeljeni strahovi, sta ih zapravo uzrokuje?
Postoje razne fobije kao što su fobije od javnih nastupa, mraka, pauka, zmija, visine, javnih mesta i sl. Naziv fobije pravi se od prefiksa koji je starogrčka reč za objekt ili stvari koja je izvor straha i dodaje se na reč „fobija“. Neke od najčešćih fobija su: klaustrofobija (strah od zatvorenih prostora), agorafobija (strah od javnih mesta), akrofobija (strah od visina), pterigofobija (strah od letenja), zoofobija (strah od životinja uopšteno), arahnofobija (strah od pauka).

Odrasli ljudi koji pate od neke fobije svesni su da je strah preteran i nerazuman, ali svejedno nisu u stanju da ga savladaju. Najčešće se osobe ne boje samog objekta ili situacije, već neke posledice koja može nastati susretom s objektom ili boravkom u određenoj situaciji (npr. pad aviona, ugriz životinje itd.).

Uzroci fobija su potisnuti konflikti za koje se pretpostavlja da su uzrok velikog straha i izbegavanja. Prema Frojdu, fobija je način na koji ego izbegava suočavanje sa stvarnim problemom, potisnutim konfliktom iz detinjstva. Zatim, postoje i teorije koje govore o tome da su fobije urođene, da su ostaci od predevolucijskog perioda kada je npr. pauk zaista predstavljao opasnost. Osim toga, smatra se kako fobije mogu biti i stečene i naučene iz okoline, najčešće od roditelja. Deca dok su mala, obrasce ponašanja usvajaju od roditelja i uče oponašanjem. Tako, ukoliko deca primete da roditelj ima strah od nečega, vrlo lako taj strah i dete može usvojiti. Takođe, postoji pretpostavka da postoje genetski faktori u većini psiholoških poremećaja.

Kako se osloboditi fobije?

Bitnije od toga šta uzrokuje fobiju jeste kako je izlečiti. Odlazak kod psihologa je postala svakodnevnica u mnogim razvijenim zemljama, čak i stvar prestiža, dok je kod nas još uvijek tabu. Nema ništa loše u tome da se poseti psiholog, naprotiv. Pomoćiće vam da realnije sagledate svoju fobiju, bez predrasuda koje inače postoje, naročito kada je reč o nekim neobičnijim strahovima. Fobične osobe inače prihvate svoju fobiju i nauče živeti sa njom, te je ne žele lečiti jer lečenje znači suočavanje sa strahom i izvorom fobije. Ono što je interesantno i karakteristično za sve osobe koje imaju abnormalne strahove jeste da tvrde kako bi im „srce puklo“ ukoliko bi se suočili sa izvorom straha. Ali činjenica je da se to nikada nikome nije dogodilo. Najčešće, na suočavanje sa fobijom prouzrokuju neizbežne okolnosti koje su do tada uspešno izbegavane, npr. promena posla ili iznenadno putovanje. Kao što postoje i različiti pristupi pri određivanju uzroka fobije, tako postoje i različite metode lečenja. Psihoanalitičari pokušavaju da razotkriju potisnute konflikte, za koje pretpostavljaju da su temelj ekstremnog straha i izbegavanja. Zatim postoji još jedna sigurna i najprihvatljivija metoda, a to je dugotrajno lečenje gde se pacijent prvo u mislima izlaže objektu straha, pomoću psihologa naravno, a zatim postepeno i u stvarnosti. Ova metoda je osobama koje pate od fobija najdraža, ali joj je nedostatak što zahteva duži vremenski period.

Takođe, primjenjuje se i kognitivna metoda u kojoj psiholog nastoji da navede pacijenta da objektivno sagleda svoju fobiju, njenu neopravdanost i iracionalnost. Metoda u kojoj se primjenjuju lekovi je neefikasna jer se leče samo simptomi fobije poput anksioznosti. Ipak, najdelotvornija metoda jeste metoda izlaganja. Kao što joj i sam naziv kaže, pacijent se direktno izlaže izvoru straha. Retki se odlučuju na ovo, ali oni koji to učine, momentalno se rešavaju svoje fobije i uviđaju neosnovanost svoga straha.
Bahove kapi su odlična podrška svakoj vrsti borbe protiv fobija.