+381-62-17-97-437
Slabašan starac je otišao živeti sa svojim sinom, snajom i četverogodišnjim unukom. Starčeve ruke su se tresle, vid mu je bio slab a ni noge ga nisu baš najbolje služile. Kad bi porodica sela za sto, dedine drhtave ruke i slab vid činili su njegov obed gotovo nemogućim. Supa bi se iz kašike prosula pre nego bi uopšte i došla do usta. Grašak bi padao na pod. Mleko iz čaše bi se prosulo po stolnjaku. Sin i snaja počeli su se ljutiti.
„Moramo nešto učiniti s dedom” rekao je sin jednoga dana.
„Dosta mi je prolivenog mleka, glasnog jedenja i hrane na podu.”
Sin i snaja su postavili mali sto u jednom uglu sobe. Tamo je deda jeo sam, dok su ostali uživali za porodičnim stolom. Pošto je deda razbio jedan pa drugi tanjir, njegova je hrana bila servirana u drvenoj činiji. Kad bi porodica ponekad pogledala deda, videli bi suze u njegovim očima dok je tako sam sedeo i jeo. Usprkos tome, jedine reči koje je mladi par imao za njega su bile reči prekora ako bi mu nešto palo na pod.
Mali četvorogodišnji unuk sve je to posmatrao u tišini. Jedne večeri pre obedovanja otac je video kako se njegov mali sin igra sa komadićima drveta. Blago ga je upitao:
„Šta to radiš sine?”
„Evo, pravim male drvene činije za tebe i mamu da imate iz čega jesti kad ja odrastem.” reče dečak nevino se smešeći i nastavi svoj posao.
Roditelji su ostali bez reči, a onda su im suze počele teći niz obraze. Iako nisu progovorili ni reč, oboje su znali šta moraju preduzeti. Te su večeri uzeli starca za ruku i nežno ga doveli za svoj sto. Do kraja svog života starac je jeo zajedno s porodicom, a ni sin ni snaja više nisu brinuli kad se mleko prolilo ili kad bi hrana pala na pod.
( Narodne priče )
