Bahove kapi Dragana Beograd

Život nije uvek posut ružama, to znamo. Dogodi nam se iskustvo zbog kojeg osećamo duboku bol, nemoć oprosta, beznađe, otupelost. To može biti suočavanje s gubitkom nekoga koga smo voleli ili pak ponovno buđenje “starih prokletstava”, stvari koje nikad nismo odbolovali i procesuirali, pa se s vremena na vreme bude i blokiraju nas. Oporavak nakon emotivnog udarca dug je i težak proces. Mnogi posegnu za pogrešnim rešenjima (potiskivanje, ignorisanje...) a evo nekoliko saveta kako da u tom procesu ostanete na pravom putu:

1. Sasvim je u redu prestati raditi ono što sprečava zaceljenje emotivne rane, makar to bilo nešto što drugi od vas očekuju da radite. Ako ste izgubili volju za određeni posao ili aktivnost, uzmite onoliko slobodnih dana koliko vam uslovi to dopuštaju i stvorite distancu. Ako se od vas neprekidno očekuje da budete u društvu, a vama nikako nije do lažnog osmeha, napravite pauzu i u tom delu svog života, jednostavno se osamite na neko vreme.
2. Ljudi često greše što emotivnu bol žele zaceliti prekomernim, iscrpljujućim radom.Natovare sebi toliko obaveza “da ne stignu misliti na svoju bol”. Problem je u tome što bol prodire i kroz sve slojeve tih obaveza, pa ih svaki dan treba biti sve više, dok se na kraju ne slomimo pod njima. Taj slom najčešće dolazi u obliku fizičke bolesti koja nas onda nužno usporava i prisiljava da procesuiramo bol.
3. Na mahove, kad nas bol preplavi, činimo sve da je potisnemo dublje u srce, kako je ne bismo osetili, kako se slučajno ne bismo rasplakali ili postali gnevni, cinični, zajedljivi i time pokazivali do koje smo mere povređeni, jer sve su to “nepoželjna” stanja u svetu u kojem živimo. Pa ipak, osećaje treba proživeti, treba im dati oduška. U protivnom će eksplodirati na posve krivom mestu. Postoji proces zaceljivanja koji moramo prihvatiti kao činjenicu i normalno je u početku osećati i bes i strah i povređenost. To treba pustiti iz sebe odmah na početku, ne čekati da se stvori tolika količina gorčine koja će srušiti branu i napraviti mnogo veću štetu.
4. Često nam se čini da “nikad više nećemo biti isti”.No dođe dan kad se probudimo i vidimo koliki smo put prevalili od prvoga dana kad smo bili suočeni s onim što nas je gotovo slomilo. Pogled na taj put, na to vreme, na emocije s početka i s kraja puta zaceljivanja, pogled je na rast duše i na još jednu veliku, istinsku i iskrenu pobedu.
5. Opraštanje je vitalni deo svakog procesa zaceljivanja.Odabrati oprost umesto gorčine, cinizma i mržnje jednako je teško kao i podići stenu, no na neki čudan način i to je moguće, događa se u trenutku kad shvatimo da sve ono loše što osećamo ne služi svrsi, ne pogađa nikoga osim nas same, da smo posve sami u tome. Tada dolazi trenutak otpuštanja, a finalni korak je oprost. Drugog izlaza iz kruga boli nema. Oprostom otpuštamo prošlost i ona nama više ne upravlja. Ne zaboravljamo je, ali se drukčije odnosimo prema njoj. Nije dovoljno samo izgovoriti “opraštam”. To mora biti iskrena želja. Trenutak kad smo zaista oprostili, trenutak je kad se počnemo osećati lako, neopterećeno i spremno za nove stvari u životu. Mržnja, nemoć oprosta, čvrsto držanje za to da nas je neko napustio, povredio, uništio... nikad nema takav osećaj oslobađanja. To je držanje kugle oko noge. Oslobađa nas samo ljubav, a ona u ovakvim životnim situacijama dolazi u obliku oprosta.

Svet se često posmatra  kao mračno i bolno mesto. U njemu je toliko nemira, mržnje... No on nudi i lepotu, ona prodire na svoje načine u našu realnost – kad sunce zlatom obasja oblake, kad se od srca smeješ sa svojim prijateljima, kad se usudiš opet napraviti taj mali korak prema novoj ljubavi. Svetlost je jača od tame, pred njom tama beži. To je razlog zašto se treba odlučiti za svetlost, i to treba imati na umu na dugom i katkad bolnom putu isceljenja rane na duši.

sensaklub.hr