Bahove kapi Dragana Beograd

“Naše emocije nam govore što naša duša želi da znamo. Lažni optimizam nas sprečava da vidimo ono što ne želimo videti, ali ne može nas sprečiti da se spotaknemo zbog toga što ne vidimo.” ~ Gary Zukav

Okruženi smo lažnim optimizmom, baš kao i pesimizmom onih koji veruju da su samo realistični i da su svi ostali jednostavno nedovoljno obavešteni ili nedovoljno mudri. U stvari, i jedni i drugi su samo na različitim polovima iste igle na kompasu. I jedni i drugi su pod uticajem spoljnjih događaja mnogo više nego što im se čini i što žele priznati. Kao što kaže Zukav, lažni optimizam nas sprečava da vidimo. Sprečava nas da se suočimo sa sobom i svojim unutrašnjim Ja, a bez osvetljavanja unutrašnjeg Ja, nema pravog duhovnog razvoja.

Tek kada unutrašnje Ja sagledamo, osvetlimo je i zatim integrišemo u sebe, možemo postati celovite osobe. Lažni optimizam dakle nam ne treba biti niti cilj, niti sredstvo kada idemo duhovnim putem. On nas samo može ometati, jer nam stvara slepilo za sve ono što nam se ne sviđa, uključujući i neugodne emocije koje često želimo izbeći verujući da su istinski duhovni samo oni ljudi koji su uvek dobro raspoloženi i večito nasmejani.

Neugodne emocije su vrlo važni putokazi na našem životnom putu, one su vodiči koji nam pokazuju da je jedan deo nas uznemiren nekim događajem, što je vrlo važno, jer to znači da je tom delu potrebno isceljivanje. Ako sve neugodne emocije stalno zatrpavamo osmehom, i uverenjima da treba misliti pozitivno, blokirat ćemo sami sebi razvoj, jer će ovi delovi još dugo ostati neisceljeni.

Prihvatanje neugodnih emocija i suočavanje s njima i svojim slepim mrljama, nikako ne znači da ćemo se pretvoriti u negativnu osobu, koja u svemu vidi pre problem nego šansu i za koju je svet neprijateljsko mesto. Ovo je druga krajnjost, a kao i uvek pravo rešenje je u postizanju ravnoteže.

Preduslov za postizanje unutrašnje ravnoteže je da prihvatimo odgovornost za svoj život i sve što nam se događa, naravno i za svoje neugodne emocije.

Kada ih prepoznamo, a to se nekada neće dogoditi, možemo im poželeti dobrodošlicu, prihvatiti ih i pokušati otkriti na koji naš neisceljen ili nedovoljno isceljen deo ukazuju. Nećemo naravno uvek prepoznati uzrok ovih emocija, ali dovoljno je i samo prihvatanje odgovornosti za njihov nastanak. Ključno je dakle da nikoga ne okrivljujemo (ni sebe, ni druge ljude, niti okolnosti) za njihov nastanak. Samo da budemo svesni da u nama postoji deo koji je neisceljen i na koji nam neka emocija (ili emocije) ukazuje.

Ovo je često dovoljno da dovede do smanjenja napetosti koju obično izazivaju neugodne emocije. Prihvatanje emocija, kakve god da su u tom trenutku, lekovito je, jer nam patnju u stvari stvara pogrešno uverenje da je ta emocija “loša” ili “neprihvatljiva” za nas ili za osobu kakva želimo biti.

Nema neprihvatljivih niti loših emocija, one su samo naši verni vodiči ka samospoznaji i ispunjenom životu.

Autor: Suzana Vemić,  centarprozor.wordpress.com