Bahove kapi Dragana Beograd

Put prema ličnom napretku što god da se pod njim podrazumeva (poslovni ili ljubavni uspeh, lepše telo, bolje zdravlje ili produhovljenje) zahteva iskorak iz zone komfora i suočavanje sa novim situacijama.

Većini ljudi izlazak iz zone prijatnosti nije ni privlačan ni jednostavan što je razumljivo, a kod nekih sama pomisao na promene izaziva paralizirajući strah. Međutim, onaj ko nije spreman na iskorak obično ostaje nezadovoljan i frustriran.

Kako što bezbolnije naučiti izlaziti iz zone komfora i tako poboljšati kvalitet sopstvenog života?

Izlazak iz zone komfora isto je što i suočavanje sa strahovima "Izlazak iz zone komfora može se uporediti sa suočavanjem sa strahovima, a njih se ne možemo rešiti, osim, ​​ako se ne suočimo s njima", kažu psiholozi i objašnjavaju da to treba napraviti tako da ne bude strašno i navode primer:

"Ako neki mladić ima problema sa komunikacijom, za prvi korak mu se preporučuje da porazgovara s prodavačicom u trgovini, a ne da na primer odmah pokuša 'uleteti' devojci u disku. Ili, osoba koja se ne zauzima za sebe, neće odmah ići kod šefa i tražiti povišicu (iako je to potrebno), nego će prvo o tome porazgovarati s nekom bliskom osobom i tako se osnažiti.

Uvek treba ići malim koracima jer glavno je da se ide napred da se ne stoji u mestu. Čudno je kako nam život donosi situacije i osobe koje nas teraju na samorazvoj. na primer, osoba koja je nezadovoljna na poslu, oseća se iskorišćeno, ali se boji zauzeti za sebe i umesto toga odluči promeniti posao , Ali se na novom poslu opet nađe u sličnoj situaciji. Zašto? Zato jer dok ne rešimo taj jedan problem život će nam ga servirati iznova kroz različite oblike, sve dok ga ne odradimo, a onda možemo krenuti dalje.

"Izlazak iz zone komfora znači suočavanje sa strahom i obračun sa preprekama koje su u  svakome od nas. Međutim, prvo treba uzeti u obzir spoljašnje okolnosti jer ni telo ni psiha ne trebaju radikalne zaokrete, promijene treba uvoditi postepeno. Frustracija kao glavni podsticaj promene "Frustracija je podsticaj za izlazak iz zone komfora jer da nema frustracije ne bi bilo ni napretka.

Ništa se ne bi događalo i ljudi bi još uvek bili u pećini. Кad nam nešto nije dobro imamo mogućnost to promeniti. Treba početi kako smo već rekli malim koracima - istraživati što nas zanima, povezivati se s ljudima iz tih sfera interesa. Na primer kad neko hoće da smrša, nema puno izbora, mora da jede manje, kretati se i dati si vremena da ta promena postane njegov stil života i onda će sigurno postići cilj. Ali, kad je cilj za tri nedelje smršati pet kilograma, taj cilj je velik i naravno da se stvara otpor, a rezultat je neuspeh.

To je kao da ti neko kaže pojedi slona, naravno da se čini nemoguće, ali ako ga podeliš u komade, i svaki dan jedeš pomalo, stvar se menja. Potrebno je smanjiti svoja očekivanja, približiti ih više realnosti ", kažu psihoterapeuti i kažu da često na terapiju dolaze osobe u četrdesetim godinama života koje su godinama potiskivale probleme, uveravale se da im porodična ili poslovna situacija nije toliko strašna, ali su došle do tačke kada je frustracija postala toliko velika da su se razbolele ili dobile napad panike i shvatile da ne mogu više da zadržava status kuo.

"Bez nelagodnosti nema promene, ali onda nastupa predivan osećaj zadovoljstva i motivacije, osećaj da se može dalje. Mnogi ljudi na kraju života kažu da najviše žale za propuštenim prilikama i da je to ono što bi promenili. Кod osoba koje trče za lažnom sigurnošću, a ona ne postoji, detinjstvo je bilo obeleženo bazičnom nesigurnošću. Te osobe nemaju osećaj da je život dobar. Stalno se nečeg boje kao da su na bojnom polju i naravno da je njima jako teško izlaziti iz zone komfora.

Potpuno je drugačije osobama koje su imale čvrstu roditeljsku podršku i znale da što god da se dogodi da na njih mogu računati ", tumače psiholozi. Кako osvestiti vlastite snage?

Psiholog objašnjava kako osobe koje se" svega "boje motivisati da naprave više za sebe da iskorače iz svoje zone bezbednosti: "Savetujem im da se osvrnu na svoj život i pogledaju koje oni to osobine imaju i kako su se ponašali da bi mogli da prežive sve što im je život servirao. Takve osobe često zaborave koliko su snažne, uporne i izdržljive.

Ako su preživele teško detinjstvo znači da jesu hrabre jer se nisu slomile. Motivišem ih da osveste svoje prednosti. Jedan super film pokazuje dve osobe koje su u život krenule iz različitih pozicija. Dečko je imao divne roditelje koji su mu davali podršku, razgovarali s njim dok je devojčica odrastala u siromaštvu, a roditelji su joj bili zaokupljeni egzistencijom. Кad bi dobila lošu ocenu svi su vikali na nju. I onda se scenario odvija tako da dečko završi studije i realizuje karijeru, a devojka radi kao konobarica, iako su imali isti potencijal i kapacitet, ali njoj niko nije to rekao.

I tako dvoje ljudi sa istim kapacitetima završe s potpuno drugačijim životima. Ali dešava se da onda osobe koje su prošle put kao devojčica iz priče u nekim godinama počnu osvještavati sebe i svoju snagu. "Žene koje previše vole, u čemu je njihov problem Osobe koje stalno probijaju zonu komfora beže od sopstvenih emocija.

Кao što postoje osobe koje retko ili nikada (osim kad ih spoljne okolnosti grubo na to primoraju) ne izlaze iz svog poznatog okruženja, tako postoje i one kojima nikad nije dovoljno ono štop imaju sada iu stalnoj su potrazi za nečim novim. Takve osobe uglavnom beže od nekih nerešenih emocija: "Кad nešto postignu ne mogu stati i malo uživati, nego stalno tragaju za novim- Svako ekstremno ponašanje, upozorenje je da jako bežimo od nečega u sebi. Šta je aktivnost ekstremnija to je znak da osoba snažnije pokušava da pobegne od neke emocije u sebi.

Zato se takvi pojedinci odlučuju na ekstremne sportove kako bi što više izmrcvarili telo i tako se više udaljili od sebe. Ista stvar je sa zavisnostima poput droge ili alkohola. "Кada se jave prvi znaci nezadovoljstva nekom situacijom potrebno je reagovati, ali retko ko tako reaguje." Znak psihičkog zdravlja je kad mi se nešto ne sviđa, onda se maknem od toga, ali niko od nas nije tako jednostavan.

Mi uvek iz faze mobilizacije krećemo u akciju, ako ne idemo koracima prema onome što želimo i stojim na mestu, znači da imamo uverenja kojima sebe sabotiramo, a to se zove neurotizam i on može biti više ili manje izražen. Stvari bi trebale biti jednostavne, na primer muškarac vidi ženu koja mu je privlačna i logično je da krene prema njoj, ali onda njegovi unutrašnji saboteri počnu nabacivati ideje da nije dovoljno dobar za nju itd ... A zapravo je najbolje prići i ako ga odbije nastaviti dalje "

zdravakrava.24sata.hr