Bahove kapi Dragana Beograd

Bile jednom dve žabe koje su upale u posudu s mlekom.

Odmah su shvatile da tonu. Bilo je nemoguće dugo plivati i plutati u toj smesi gustoj poput živoga blata.

U početku su žabe lamatale nogama u mleku kako bi se popele na vrh posude. Ali bilo je uzalud; samo su se praćakale na istome mestu i tonule. Osećale su da je sve teže izaći na površinu i disati.

Jedna od njih glasno je rekla: “Ne mogu više. Nemoguće je izaći odavde. U ovome se ne može plivati. Budući da ću umreti, ne vidim razloga da produbljujem ovu patnju. Ne razumem kakav je smisao umreti od iscrpljenosti zbog uzaludnog napora.”

Rekavši to, prestane lupati nogama i brzo potone. Bela gusta tečnost ju je doslovno progutala.

Druga žaba, ona upornija i možda tvrdoglavija, rekla je samoj sebi: ”Ne vidim načina da isplivam iz ovoga. Ipak, makar se smrt približila, radije ću se boriti do poslednjeg daha. Ne želim umreti ni sekundu pre no što kucne moj čas. Život je vredan truda…”

Nastavila je lupati nogama i praćakati se satima stalno na istom mestu, a da se nije pomakla ni centimetar.

Iznenada, od tolikog batrganja, udaranja i lupanja nogama, mleko se pretvorilo u maslac.

Iznenađena, žaba skoči i klizajući dođe do ivice posude.

Preskočila je i sretno se vratila svojoj močvari.

Jorge Bucay