Bahove kapi Dragana Beograd

Zakon uma

Postoji zakon gravitacije, elektriciteta i ostali zakoni fizike. Većinu ih ne razumem. Postoje i duhovni zakoni, kao što je zakon uzroka i posledice: što dajete, to vam se vraća. Postoji takođe i zakon uma.

Ne znam kako funkcioniše, možda slično zakonu o elektricitetu. Ne znam kako nastaje elektricitet, ali znam da se, kada pritisnem prekidač – svetlo upali.

Verujem da misao, izgovorena reč ili rečenica, izlazi iz nas prema zakonu uma i vraća nam se kao iskustvo.

Tek sada počinjemo proučavati odnos između mentalnog i fizičkog. Počinjemo shvatati kako funkcioniše um i kako su naše misli kreativne. Brzina je naših misli velika, tako da ih je ispočetka teško oblikovati. Nasuprot tome, naša su usta spora. Pa, ako počnemo “uređivati” svoj govor time što ćemo slušati što
govorimo ne dopuštajući pritom da kažemo negativne stvari, možemo početi oblikovati svoje misli.

Postoji ogromna moć izgovorene reči, a mnogi od nas toga nisu svesni. Hajdemo posmatrati reči kao temelj onoga što neprestano stvaramo u životu. Celo vreme upotrebljavamo reči, ali smo retko svesni šta brbljamo ili kako izgovaramo reči. Obraćamo malo pažnje izboru reči. Zapravo, mnogi od nas govore u negacijama.

Kao deca učili smo gramatiku. Učili smo odabirati reči prema gramatičkim pravilima. Gramatička pravila stalno se menjaju, pa što nije bilo dobro u jednom vremenu, postaje dobro u drugome. Što je u prošlosti bio slang, sada je opšteprihvaćeno, ili obratno. Međutim, gramatika ne obraća pažnju na smisao reči i na način na koji one utiču na naš život.

U školi me, međutim, nisu učili da će moj izbor reči uticati na iskustva u mom životu. Niko me nije učio da su misli kreativne ili da mogu doslovno oblikovati moj život. Nisu me naučili da mi se ono što dam oblikovano u rečima, vraća oblikovano u iskustvu. Svrha zlatnog pravila bila je da nam pokaže osnovni zakon života: “Čini drugima ono što želiš učiniti sebi.” Što god date, vrati vam se! Niko me nikada nije učio da sam vredna ljubavi i da zavređujem dobro. I nisu me naučili da je život ovde da me podrži.

Sećam se da smo se kao deca nazivali ružnim i okrutnim imenima i nastojali omalovažiti jedni druge. Zašto smo to činili”? Gde smo naučili takvo ponašanje? Pogledajmo što smo naučili. Mnogima od nas roditelji su često ponavljali da smo lenji, glupi ili budale. Bili smo smetnja, nedovoljno dobri. Ponekad smo čuli kako kažu: “Da se barem nikad nisu rodili!” Možda smo pokleknuli. Čuvši te reči, ali sigurno nismo znali koliko će se duboko ta bol u nama ugnijezditi.

Izmenite unutrašnji dijalog

Prečesto smo prihvatili rane poruke svojih roditelja. Čuli smo:”Pojedi spanać”, “Pospremi sobu”, “Pospremi krevet”, sve da bi nas voleli. Usvojili smo ideju da smo prihvaćeni samo ako napravimo neke stvari, da su ljubav i prihvaćanje uslovljeni. Ali to je bilo prema tuđim merilima vrednosti i nije imalo nikakve veze s našim unutrašnjim osećajem vlastite vrednosti. Prihvatili smo ideju da možemo postojati samo ako učinimo nešto da zadovoljimo druge, inače nemamo dozvolu ni postojati.

Ove rane poruke doprinose onome što nazivamo unutrašnji dijalog: načinu na koji razgovaramo sami sa sobom. Vrlo je važan način na koji razgovaramo sami sa sobom jer je to temelj izgovorene reči. On uspostavlja misaonu atmosferu u kojoj delujemo i koja privlači iskustva u naš život. Ako se podcenjujemo, takav će nam biti i život. Ako se volimo i poštujemo, život može biti divan i radostan poklon.

Ako nam je život nesretan ili smo nezadovoljni, najlakše je okriviti roditelje ili druge i reći da je to zbog njih. Ukoliko to učinimo, zaglavili smo se u tim mislima, problemima ili nezadovoljstvu. Reči krivice ne donose nam slobodu. Setite se: postoji moć naših riječi. Naša moć potiče i od preuzimanja odgovornosti za naš život. Znam da biti odgovoran za vlastiti život zvuči zastrašujuće, ali mi smo stvarno odgovorni, bez obzira na to prihvatamo li to ili ne. Ako želimo biti odgovorni za život, moramo biti odgovorni i za ono što govorimo. Reči i fraze koje izgovaramo produžetak su naših misli.

Počnite slušati ono što kažete. Ako čujete da upotrebljavate ograničavajuće ili negativne riječi, izmenite ih. Ako Čujem negativnu priču – ne idem okolo prepričavajući je. Pomislim da je daleko stigla i ne mislim više o njoj. No ako čujem pozitivnu priču – svima je ispričam.

Kada ste u društvu, slušajte što ljudi govore i kako to kažu. Možete li možda povezati ono što govore s njihovim životnim iskustvima? Vrlo velik broj ljudi živi život u “trebala bih”. Moje su uši vrlo osetljive na “trebala bih”, odmah čujem alarmno zvono. Često odjednom čujem desetak “trebala bih.” Isti ti ljudi čude se što im je život tako težak ili zašto se ne mogu izvući iz određene situacije. Silno žele kontrolisati stvari koje ne mogu kontrolisati. Oni okrivljuju ili sebe ili druge, a potom se pitaju kako to da ne žive slobodno.

Možemo takođe odstraniti moram iz svojeg rečnika ili mišljenja. Kada to učinimo oslobodit ćemo se velikog dela opterećenja koje smo si sami nametnuli. Stvaramo ogroman pritisak govoreći: “Moram ići na posao. Moram ovo… Moram ono … Moram …” Hajdemo umesto toga reći biram. “Ja biram da idem na posao jer mi to sada omogućava da platim stanarinu.” Biram otvara nove različite mogućnosti u našem životu. Sve što radimo jest izbor, čak i onda kada nam se čini da to nije tako.

Mnogi od nas takođe koriste ali. Kažemo nešto, ubacimo ali i imamo dva suprotna stava. Dajemo sami sebi konfliktne poruke. Čujte sebe kada idući put upotrijebite ali.

Ne zaboravi nam je isto tako nepotrebno. Navikli smo govoriti: “Ne zaboravi ovo ili ono…” I šta se dogodi? Zapravo se želimo setiti, a zaboravimo, pa počnemo, dakle, koristiti seti se umesto ne zaboravi.

Kada se ujutro probudite, prokiinjete li činjenicu što morate na posao? Prigovarate li vremenu? Kukate li da vas boli glava ili možda leđa? Što potom pomislite ili kažete? Vičete li na decu da ustanu? Većina ljudi govori isto ili slično svakog jutra. Kako, s ovim što ste rekli, započinje vaš dan? Je li to pozitivno, radosno i sretno? Ili je to možda osuđivanje i proklinjanje? Ako prigovarate, Žalite se, nezadovoljni ste, zar se ne pripremate za takav dan?

Kakve su vaše misli pre sna? Jesu li to moćne, isceljujuće misli ili su to siromašne misli, brige? Kada kažem siromašne misli, ne mislim samo na nedostatak novca, već i na negativan način mišljenja u vezi s bilo čime u vašem životu, tj. s bilo kojim dijelom vašeg života koji ne teče slobodno. Brinete li se o sutrašnjici?

Što će biti sutra? Ja obično pročitam nešto pozitivno pre sna. Svesna sam da se za vreme sna odvija proces čišćenja, koji me priprema za idući dan.

Uočila sam da mi uvelike koristi kad svoje probleme ili brige predam snovima. Znam da će mi snovi pomoći u svemu što se događa u mom životu.

Ja sam jedina osoba koja može misliti u svome umu, jednako kao i vi u svome umu. Niko nas ne može prisiliti da mislimo drukčije. Mi biramo svoje misli, a one su temelj unutrašnjeg dijaloga.. Kad sam doživela kako taj proces sve bolje funkcioniše u mom životu, počela sam živeti bliže onome što proučavam. Stalno sam posmatrala svoje misli i reči i usput sebi opraštala što nisam savršena. Dopuštala sam sebi da budem ja, i nisam nastojala biti nekakva super osoba, koja može biti prihvaćena jedino u tuđim očima.

Kada sam poverovala životu i po prvi ga put doživela kao prijateljsko mesto, oraspoložila sam se. Moj je humor postao smešan, a ne zajedljiv. Radila sam na tome da prestanem kritikovati i osuđivati samu sebe i ostale ljude. Ujedno sam prestala prepričavati priče o nesrećama, Vrlo smo brzi u širenju loših vesti. Začuđujuće, zar ne?! Prestala sam čitati novine i slušati večernje vesti jer govore samo o katastrofama, o nasilju, a dobrih je novosti malo. Uočila sam da velik broj ljudi ne želi čuti dobre vesti, već, naprotiv, obožavaju loše vesti jer tako imaju mogućnost prigovaranja. Isuviše nas velik broj reciklira loše vesti sve dok ne počnemo verovati da na svetu postoji samo zlo.

Kada sam dobila rak, odlučila sam prestati ogovarati i, na svoje iznenađenje, otkrila sam da nemam drugima što reći. Postala sam svesna činjenice da svaki put kada sretnem prijatelja razgovaramo o najnovijim lošim događanjima. Srećom, otkrila sam drukčiji način razgovora, iako nije bilo lako odreći se stare navike. Ali, ako ja ogovaram druge, onda drugi verojatno ogovaraju mene, jer što dajemo, to nam se vraća.

Rad s ljudima omogućio mi je da ih sve više slušam. Zbilja sam ču!a što kažu. Obično bih već nakon samo deset minuta slušanja mogla reći zašto moj klijent ima problema.

Mogla sam ga razumeti zbog načina na koji govori. Znala sam da njegove reči pridonose njegovom problemu. Ako govori negativno – možete li zamisliti kakav mu je unutrašnji dijalog? Verovatno je to posledica istog modela negativnog programiranja – koje ja nazivam siromašno mišljenje.

Predlažem vam vežbu: stavite kasetofon pokraj telefona i snimite svaki svoj razgovor. Kada vam je kaseta snimljena s obe strane, preslušajte što ste i kako govorili. Verojatno ćete biti iznenađeni. Čut ćete koje reči govorite, ali i intonaciju kojom govorite. Obratite pažnju i zapišite reč ili izraz koji ste upotrebili tri ili više puta, jer to je vaš model. Neki su od modela pozitivni i podržavajući, a neki koje ponavljate opet, i opet, i opet … negativni.

Moć podsvesnog

Želim nešto reći o podsvesnom da bih pojasnila o čemu govorim. Naša podsvest ne prosuđuje. Prihvata sve što kažemo i stvara u skladu s našim verovanjima. Ona uvek kaže da. Naša nas podsvest dovoljno voli da nam da sve što izjavimo. Ali mi možemo birati. Odaberemo li loša verovanja i stavove, pretpos­tavlja se da to i želimo. Podsvesno nam daruje to što želimo sve dok ne promenimo misli, reči i verovanja. Ustvari, nismo nikad onesposobljeni jer uvek možemo ponovo birati. Postoje milijarde i milijarde misli među kojima možemo izabrati.

Naše podsvesno ne razlikuje istinito od lažnog, dobro od lošeg.

Dakle, ne omalovažavajte se! Ne govorite: “Oh, kako sam glup!” jer će to vaša podsvest usvojiti i nakon nekog vremena tako ćete se i osećati. Ukoliko to ponovite nekoliko puta, vaša će podsvest to usvojiti kao vjerovanje.

Podsvesno nema smisla za humor. Za vas je vrlo važno da to znate i razumete. Ne možete se šaliti na vlastiti račun i misliti da to ništa ne znači.

Vaša podsvest prihvata to kao istinu, bez obzira na to što to vama deluje simpatično i smešno. U svojim radionicama ne dopuštam ljudima da se šale na vlastiti račun. Šale mogu biti masne, ali ne smeju omalovažavati nacionalnosti, pol ili bilo što drugo.

Ne šalite se, dakle, na svoj račun i ne podcenjujte se, jer to ne će doneti dobra iskustva. Takođe ne podcenjujte druge. Podsvest ne razlikuje vas od drugih. Čuje reči i veruje da govorite o sebi. Idući put kada nekoga poželite kritikovatii, upitajte se zašto sebe smatrate takvim. Vi u drugima vidite samo ono što ste vi. Umesto da kritikujete druge, pohvalite ih i već za mesec dana videt ćete promenu na sebi.

Naše su reči, zapravo, posledica našeg pristupa i stava. Obratite pažnju kako govore usamljeni, nesretni, siromašni ili bolesni ljudi. Koje reči koriste? Što su prihvatili kao istinu? Što kažu o sebi? Što kažu o svom poslu, životu, vezama? Čemu teže? Čemu se nadaju? Budite svesni njihovih riječi, ali, molim vas, ne hodajte okolo govoreći ljudima koje ne poznajete da svojim načinom govora uništavaju svoj život. Ne radite to ni s članovima porodice, ni s prijateljima, jer oni to neće ceniti. Tu informaciju koristite za sebe. Vi vežbajte, vi se menjajte, jer će čak i vrlo mala promena vašeg načina govora promeniti i vaša iskustva.

Ako ste bolesni i uvereni da je bolest kobna, i da ćete umreti, i da je život loš jer vam se nikad ništa dobro nije dogodilo … Što tada?

Možete odabrati da se rešite tog negativnog poimanja života. Počnite s afirmacijama: da ste osoba vredna ljubavi, da zavređujete ozdravljenje te da na telesnoj osnovi privlačite svako dobro koje vam je potrebno da biste ozdravili. Budite sigurni da želite ozdraviti i da vam kao zdravoj osobi ne preti nikakva opasnost.

Mnogi se ljudi osećaju sigurni samo kad su bolesni. Obično su to osobe kojima je teško reći ne. Jedini način da one kažu ne jeste: “Ja sam tako bolestan!” U jednoj mojoj radionici bila je žena koja je imala tri operacije raka. Otac joj je bio lekar. Ona je bila “tatina dobra devojčica” te radila sve što bi joj otac rekao. Bilo joj je nemoguće reći ne. Što god da ste tražili od nje, morala je kazati da. Trebala su joj četiri dana dok nije iz svega glasa doslovno kriknula : “Ne! Ne! Ne!” Pritom je zamahnula šakom. Kada je uspela, zavolela je ne.

Uočila sam da mnoge žene s rakom grudi teško kažu NE. Neguju svakoga osim same sebe. Preporučujem im da nauče reći: “Ne, ja to ne želim raditi. Ne!” Dva do tri meseca odgovaranja sa ne, preokrenut će stvari. Potrebno je da  kažu: “Ja želim učiniti ovo. Ne želim to što vi želite da ja učinim!”

Dok sam radila s klijentima privatno, slušala sam razloge njihovih ograničenja. Uvek su me želeli uveriti da su zaglavili zbog ovog ili onog. Ako verujemo da smo u neprilici i blokirani pa to prihvatimo, onda je to uistinu tako. Dovodimo se “u nepriliku”, jer se ispunjavaju naša negativna uverenja. Hajdemo se umesto toga usmeriti na ono u čemu smo dobri. Mnogi su mi od vas rekli da su im moje kasete spasile život. Želim da shvatite da vas ne može spasiti nikakva knjiga ili kaseta. Komadić vrpce u plastičnoj kutiji to ne može učiniti. Važno je što ćete vi učniti s njima, Mogu vam predložiti bezbroj ideja, ali važno je što ćete vi učiniti s tim informacijama. Ono što vam predlažem jeste da slušate kasetu s idejama po vašem izboru, iz meseca u mesec, uvek iznova, uvek ispočetka. Tako će te ideje postati novi usvojeni model. Ja nisam ni vaš iscelitelj, ni vaš spasitelj. Jedina osoba koja može izmeniti vaš život jeste vi!

A sada, koje su to poruke koje želite čuti? Znam da ovo ponavljam opet i opet… Voleti sebe najvažnije je što možete činiti, jer kada volite sebe, ne upoređujete sebe sa drugom osobom. To je recept za svetski mir. Ako ne povređujem sebe, ako ne povređujem vas, kako može biti rata? Što više nas to postigne, to će planeta biti bolji. Počnimo biti svesni onoga što se događa tako što ćemo slušati reči koje govorimo sebi i drugima! Tako možemo početi promene koje će isceliti nas, a ujedno i druge na planetu.

Iz knjige Louise Hay – “Moć ozdravljenja je u nama”»