+381-62-17-97-437
Rad na sebi, rad na unapređenju sopstvenog života, potraga za ličnom srećom, promena načina života i promena „loših“ navika je trenutno vrlo aktualna stvar, da ne kažem da postoji izvesna „opsesija“ oko toga. Živimo u vremenu kada smo jako naglo i turbulentno suočeni s informacijama koje kruže po internetu, a koje nam govore o tome koliko je način života „starog sistema“ bio destruktivan kako za pojedinca tako i za čitavo čovečanstvo. Depresija, neispunjenost, bolesti i zagađenost, su nas konačno gurnili do kraja, te smo konačno shvatili da ne možemo tražiti sreću izvan sebe.
Tako počinje naša potraga za ispunjenjem i srećom, pronalaženjem smisla života. Imamo prilike da učimo o tome kako da upoznamo sebe, kako da osvestimo naše ponašanje vođeno nesvesnim obrascima prošlosti, kako da promenimo destruktivne navike i usmerimo se ka zdravijem načinu života. U tim informacijama se prepoznajemo, upoređujemo se s onima koji žive „zdravije i bolje“ i čini nam se da oni zbog toga žive bolji i sretniji život. Izbombardovani smo ovim informacijama. Postali smo kao zveri gladni da što više toga primenimo u našim životima u nastojanju da „rešimo što više onoga što nije u redu u nama“.
Dobro, dobro, nije sunčan i vedar dan kao što ste zamišljali, ali zar da vam jedna kiša pokvari raspoloženje?
Svaki rad na sebi u pozadini ima dozu samokritičnosti. Prepoznajemo sve ono što „nije u redu“ u nama i oko nas i zaboravimo koliko već „jesmo u redu“. I onda nastojimo da ispravimo što više toga, sledeći model života kakvog smo na neki način usvojili kao savršen. Zahtevamo od nas samih da sledimo globalne promene i da se što pre promenimo, strahujući da bi nas destruktivno ponašanje odvijalo pogrešnim putem. Ali zašto ovo radimo? Zašto težimo tom idealizmu i savršenstvu?
Postoji nekakvo uverenje da kada bismo promenili sve što vidimo da „nije kako treba“ u nama i oko nas, da bismo onda postali sretni i ispunjeni i da tada ne bi više bilo problema s kojima bismo trebali da se suočavamo. Da ne bi bilo bola i patnje. Da bismo tada bili 24 časa na dan sretni, ispunjeni i spokojni.
Ali to nije tako. Uverenje da postoji „problem“ i da ga treba „rešavati“, nameće našoj podsvesti uverenje da smo stalno u „problemima“ i da stalno postoji potreba da se problemi rešavaju. I kao posledica toga, verujemo da su „problemi“ odgovorni zato što nismo sretni, ispunjeni i zadovoljni u životu. I onda ili krivimo sebe što još nismo uspeli da rešimo te probleme, ili verujemo da će naše konačno oslobađanje nastati kada rešimo sve probleme. Ali dok god verujete da problemi postoje, dotle će problemi i postojati, pa ma koliko da vodite „savršen“ život ili da nastojite da ga pretvorite u „savršen“.
Naša percepcija je ta koja nas navodi da sebe doživljavamo kao nesavršena bića i da trebamo težiti savršenstvu. A mi već jesmo savršeni, samo nam je to teško da to shvatimo, jer nam je fokus stalno na rešavanju problema koji nam potvrđuju da nismo savršeni. Mi zapravo stalno tražimo potvrde koje treba da nam kažu da smo vredni da budemo savršeni. Sva kreacija jest savršena, ma koliko da nam je to teško da razumemo iz ovog stanja svesti. Čak i destruktivno ponašanje, jer i to je deo kreacije i procesa evolucije i unapređenja.
Poanta priče je – ne morate biti „savršeni“ da biste bili srećni! Ne tražite razloge da budete neispunjeni i nesretni. Ne morate čekati da rešite sve ono što vidite da biste trebali rešiti u sebi da bi vaša realnost postala savršena. Ne morate istriebiti svaku „lošu“ stvar u sebi da biste postali sretni. Vi ste sada i ovde i uprkos svemu, vi možete izabrati ovaj momenat sada – da budete ispunjeni i sretni. Vaša realnost nikada neće biti „savršena“ , sve dok vi vašu realnost doživljavate „nesavršeno“.
Koncept „dostizanja savršenstva“ je konačnost. U našem umu, to je momenat u budućnosti koji treba da dostignemo kako bi se naša patnja i bol završili, kako bismo bili bezgrešni. Naš um dostizanje tog momenta vidi kao vremensku prepreku koju treba da prođemo da bi stigli tamo negde u budućnost, koja će biti mnogo bolja i lepša, koja će u našem uverenju biti „savršena“. To je samo iluzija. Savršenstvo je u promeni, a ne u konačnosti.
Svest teži evoluciji. Ako bi svest dostigla savršenstvo, to bi bio momenat u kojem ona više ne bi mogla dalje da evoluira. Što bi se dogodilo nakon toga? Samouništenje? Ili dalja ekspanzija? U tom slučaju nema konačnosti. Jedina konačnost koja postoji je promena.
Živite promenu. Živite trenutak. Osetite to savršenstvo u svakom momentu vašeg postojanjal
Nema tog „problema“ niti razloga zbog kojeg treba da dozvoliti da se osećate loše i da taj loše osećaj bude definicija vaše svakodnevnice. Naravno, uvek postoje stvari koje vam se neće svideti, ali te stvari nisu razlog da budete generalno „nesretni“. Možete se rastužiti, biti besni, osećati se beznadežno. To je sve u redu. To je tu s razlogom. Naše reakcije bola na nešto što nam se ne sviđa nisu deo „nesavršenstva“. Baš naprotiv. Ove su deo našeg savršenog kompasnog sistema koji nam daje signale i usmeravaju nas ka daljoj promeni i rastu. To su signali koji nam pokazuju što je to što možemo dalje transformisati i pretvoriti ga u nešto predivno. Ne kaže se za džabe da smo kreatori naših života.
Zamislite biljku koja raste i koja nailazi na prepreku. Njoj ta prepreka može za trenutak poremetiti proces rasta, ali je neće sprečiti da raste i razvija se. Ona može da se izvije, preusmeri svoj rast i zaobiđe prepreku. I izraste u prelepo drvo. Snaga koja joj je bila potrebna da nadjača prepreku, stvorit će snažno drvo s predivnim plodovima. Može čak i da razori prepreku, razarajući svojom snagom i jačinom čak i betonski zid. Seme tih plodova će pasti na zemlju i stvoriti još jače i naprednije biljke. I mi smo kao biljke. Cela istorija našeg čovečanstva je kao ta biljka koja je zadnjih nekoliko hiljadu godina rasla zaobilazeći prepreku.
Naše sazrevanje i razvoj su mnogo suptilniji i sporiji nego što nam se čini. Naš logički um nam pravi prepreke, jer od nas traži da odjednom sve promenimo, žudeći da se konačno oslobodimo bola. Ali bol neće nestati čak i kada budete jednog dana ostvarili taj „savršen“ život za kojim tragate. Promeni će se samo vaša percepcija bola i način na koji ćete se nositi s bolom.
Nema tog argumenta koji vas sprečava da se probudite veseli i nasmejani. Prihvatite sebe u potpunosti, shvatite da je sve ono što kod sebe vidite „nesavršeno“ samo jedna iluzija. Vi već jeste savršeni, takvi kakvi jeste, pa čak iako vam je teško da to shvatite, to ne treba da vas sprečava da uživate u svom postojanju. Budite sretni i veseli, napravite taj jedan „klik“ u glavi kada se nađete pred onim što vidite kao problem.
Sedeći put kada se nađete pred problemom podsetite sebe sledećim rečenicama:
„Nema tog razloga niti problema koji me sprečavaju da se osećam ispunjeno i srećno.
Ne mora sve biti savšreno da bih ja bio srećan.
Ne moram ja biti savršen da bih bio srećan.
Ja jesam srećan.
Znači, ja već jesam savršen.“
(Mala napomena: Možete primetiti kako su prve tri rečenice upotrebljene s negacijom, koja ne bi trebala postojati kada su afirmacije u pitanju. Nakon toga slede afirmacije u potvrdnom obliku. Kada se loše osećamo, lakše nam je da kroz ovakvu transformaciju rečenica premostimo jaz između lošeg i dobrog raspoloženja i popnemo se na stepenicu dobrog raspoloženja.)
Uživajte u promeni!
