+381-62-17-97-437
Sedele smo na kafi. Pila je veliki makijato, nervozno lupkala nogom o pod i između dva dima plavog Chesterfielda uzvratila komentar na raspravu koju smo vodile: “Draga moja, ne mogu ja sa svojom mizerijom od plate menjati svet. Neka to rade oni koji imaju milijarde na računu. Ako oni neće, ko drugi može?”
Nismo bile ni svesne u kakvoj smo zabludi…
To jutro je bilo neobično hladno za prve jesenje dane koji su se uvlačili pod kosti. Po dobrom starom običaju, kasnila sam u školu. Jedva primetivši, začula sam glas u pozadini.
– Učiteljice, učiteljice, stanite, čekajte me…
– Oh, zdravo Valentina, dobro jutro! Kasnimo danas i jedna i druga, čini mi se. Ali polako, čekam te, ne brini.
– Daa, zadihano je odgovorila, zadržala sam se na mostu. Znate, ovaj, pričala sam s jednim čovekom…
– S kim si pričala, Valentina? Znaš da ne smeš pričati s nepoznatim ljudima. Razgovarali smo već o tome.
– Da, znam. Ali ovaj čovek, on nije bio nepoznat.
– Aha, onda dobro, u redu – s olakšanjem sam joj odgovorila i produžila svoje korake kako bismo se ubrzale.
– Ali, nije bio ni poznat – izgovorila je više sebi u bradu, nego meni na uho.
– Kako to misliš? – začuđeno sam ju upitala.
– Pa eto tako, odgovorila je i skrenula pogled.
– Kako? Bila sam napola uporna, napola znatiželjna.
– Pa znate, taj čovek, on svako jutro sedi pokraj mog ulaza. Izgubio je ženu i dete u istoj automobilskoj nesreći u kojoj je pre 4 godine izgubio nogu. Svako jutro kad prođem pored njega pozdravim ga i poželim mu dobar dan. Svako jutro izdvojim 30 dinara od novca za svoj doručak, iako moji roditelji o tome ne znaju ništa, kako bi on mogao kupiti pecivo. Danas je bio drugačiji nego inače, primetila sam suzu u njegovim očima, pa sam zastala i odlučila popričati s njim. Rekao mi je da pored njega svakodnevno prolaze stotine i stotine ljudi. Nikad se niko ne zaustavi. Niko ga nikad ne pozdravi. Kao da ne postoji. Kao da nije vredan njihovog pogleda i osmeha. Osim mene. Upitala sam ga jesu ti ljudi razlog njegovih suza? Odgovorio je da nisu. Odgovorio je da sam razlog njegovih suza ja. Jer njegove suze nisu tužne, već radosne. Rekao je da je srećan što ja postojim. Da mu ulepšavam život. Rekao je još da sam ja dar s neba, njegov anđeo prerušen u lik male devojčice. Taj deo baš i nisam shvatila, ali bilo mi je drago što su u pitanju suze radosnice. I tako sam zaboravila na vreme i zbog toga kasnim.
Pogubila sam se nakratko u svojim mislima pa neko vreme nisam rekla ništa. Doslovno ništa. Nisam se osećala vrednom da išta komentarišem. To malo stvorenje sa svojih 7 godina menja svet! Dok mi prebacujemo lopticu odgovornosti na one druge, na one bogatije, na one srećnije. Zar stvarno?
– Divno, Valentina! Možeš biti ponosna na sebe, znaš. Zaista možeš. I ne brini, ne kasniš ti nigdje.
Stigle smo pred vrata škole. Valentina je bila srećna. S osmehom je ušla u školu. Ja nisam. Ja sam bila zbunjena. Nesigurna. A opet, prosvetljena. Ispunjena. Nikad sigurnija u to što sam upravo čula i saznala. Kazaljke na satu označavale su tačno 8 sati. Ipak nisam zakasnila… Ne mislim na nastavu. Mislim na odgovore…
Celi život tražim odgovore na pitanja koja me saleću sa svih strana i uporno ih ne nalazim…
Ako Bog postoji, zašto ne spreči ratove? Ako Bog postoji, zašto ne nahrani gladne? Ako Bog postoji, čemu bolesti? Ako Bog postoji, zašto dopušta da deca i nevini pate? Ako Bog postoji, očito mu nije stalo? Ako Bog postoji…
Priznajem, nisam imala argumente kako bih se branila od tih pitanja. Zbunjivala su me. Sve do tog dana. Tog dana sam shvatila.
Postoji Bog.
Ali postojimo i mi.
Postojiš i ti.
Stvorio je tebe.
Jakog, zdravog, srećnog.
Da nahraniš barem jednog gladnog. Da utešiš barem jednog umirućeg. Da širiš mir i ljubav tamo gde ostali seju zlo i mržnju.
Stvorio je tebe.
Da ne pereš ruke od odgovornosti. Da ne gledaš samo sebe i svoje dobro. Da misliš na one koji nemaju, koji trebaju tvoju pomoć, koji traže tvoj osmeh.
Stvorio je tebe.
Ne zato jer nije mogao menjati svet sam, nego zato jer ga nije želeo menjati sam.
On te treba.
Da, koliko god suludo zvučalo, On treba tvoju pomoć. Treba te da budeš devojčica Valentina jednom ranjenom čoveku koji sedi i prosi. Treba te da učiniš ovaj svet lepšim i boljim mestom. Da ne upireš prste u druge, da ne upireš prste prema Njemu, prema Nebu i uzaludno se pitaš ZAŠTO?! Jer si ti taj ZATO.
I možda nemaš milijarde na računu i možda ne možeš nahraniti pola sveta i možda ne možeš utešiti svakog umirućeg… ali znaš, i onaj jedan život koji spasiš bit će dovoljan da daš smisao svojem. I ono malo je dovoljno. Zaista je.
Stvorio je tebe koji imaš, da daruješ onom koji nema.
Stvorio je tebe zdravog, da utešiš i pomogneš onom kojeg zdravlje ne služi.
Stvorio je tebe koji si sretan, da daruješ osmeh onom kojem je taj osmeh potreban.
Postoji Bog. I te kako postoji. I te kako mu je stalo. I te kako ga je briga.
Ali postojiš i ti.
Potreban si.
Odabran si.
Pozvan si.
Da pomogneš.
Da utešiš.
Da usrećiš.
Da na kraju krajeva budeš ono što jesi. Čovek.
-Magdalena Marđetko
