Bahove kapi Dragana Beograd

Monah Arsenije bio je svedok stradanja svojih prijatelja iz kultne beogradske grupe EKV (Ekatarina Velika). Sedam godina Arsenije je proveo u manastirima širom sveta, bio osamljen pet godina na planini bez kontakta sa svetovnim, da bi pronašao put spasenja i izašao iz pakla iz kog nisu mogli njegovi prijatelji.

U manastiru Ostrog Arsenije je otvorio dušu novinarima portala “Refleksija“ otvoreno pričajući o narkoticima, svom i životu svojih prijatelja. “Naduvaš se hašišom, uzmeš gitaru, kreneš u svoj svet, a od tog sveta, samo je jedan korak do suicida“, počinje priču Arsenije. 

“Rođeni smo u Beogradu, bili nerazdvojni od detinjstva: ja, Milan Mladenović, Bojan Pečar, Magi, Ivica Vdović… Bojan i ja smo u to vreme imali svoju grupu, ja sam pevao i svirao klavijature. Mi smo bili ljudi koji su hteli nešto novo. Bili smo deca beogradskog asfalta, velikog srca, svi talentovani za umetnost. Međutim, krenuli smo putem kojim nismo imali nameru, a u tom komunističkom periodu možda je to i bio jedini način da iskažete bunt i upadnete u varljiva četiri zida rokenrola”, priseća se monah.

Kako tvrdi, svi njegovi prijatelji – muzičari, pesnici, glumci, slikari – pokošeni su sidom, hepatitisom i pronađeni predozirani. Oni koji su ostali da žive još uvek su među istim zidovima. Najbolniji gubitak za Arsenija je najbolji drug iz detinjstva, slikar Dušan Gerzić Gera kog je takođe pokosio heroin.

“Rokenrol ostavlja ožiljke i teške posledice”, vraća se sećanjima Arsenije .

U svojoj knjizi “Bog i rokenrol” ovaj duhovnik opisuje stradanje članova popularne grupe Ekatarina Velika, gde govori da je prvi od heroina umro Ivica, verovatno najbolji bubnjar koga je Beograd imao.

Zatim je otišao vođa grupe gitarista Milan, pevač i nadareni kompozitor. U Londonu je završio basista Bojan. Posle svih, preminula je Margita, klavijaturistkinja, pri kraju sva otečena od narkotika, alkohola i lekova.

Ono što je želeo jeste da pokaže drugu medalju ovog muzičkog pravca, a da nije put slave.

Diplomirani stomatolog Aleksandar Jovanović, danas monah Arsenije, uspeo je da se spase na svoj način.

“Pisao sam otvoreno, a Bog mi je svedok da nisam ništa izmislio, jer sam i ja praktično bio gori od svih njih“, priznaje Arsenije. A nastupe koje su imali, objašnjava kao mistične obrede: “To su bile električne liturgije, na toj liturgiji pričešće je bio narkotik, džoint ili crta. A kako je svet rokenrola tako dobar, zašto nam treba narkotik?” , postavlja pitanje i sebi i deci ovog veka.

“Moje je da pokušam da objasnim i prevedem ljudima ono što ne vide, jer nisu iskusili, jer i ja sam bio mangup, probisvet, čitao sam i gledao i doživeo svašta. Rokenrol ima neki smisao samo u počecima i da to bude samo jedna vrsta bunta protiv sivila svakodnevice, ukoliko se pređe granica, uz konzumiranje narkotika, on postaje otrovan, ako se pretera postaje smrtonosan”, zaključuje priču monah Arsenije.

Izvor: Opanak