+381-62-17-97-437
Možeš li izbrojiti svemir na prste jedne ruke? Pričao mi je prijatelj kako je bio u poseti kod para koji živi u prekrasnom braku. Кad ih je video kako zajedno pripremaju ručak bio je fasciniran plesom to dvoje ljudi udruženih u zajedničkom cilju. Budući da je odnos njegovih roditelja bio daleko od ikakvog sklada, sa zaprepašćenjem mi je rekao da je prvi put video nešto tako lepo.
Nije znao da je to uopšte moguće. S pozicije uma ovo je sasvim razumljivo jer sve što nam je poznato i onako je samo kap sećanja u okeanu beskonačnosti. Moj prijatelj je mogao ceo život provesti u očaju misleći da brak može biti samo onakva borba kakvu su imali njegovi roditelji, što je jako daleko od istine. I nekome se njegovo razmišljanje može činiti ograničeno, no seti se samo koliko si se puta našao u situaciji kad ne vidiš izlaz, a čim se pojavilo rešenje u trenu si zaboravio na okvire koji su se još donedavno činili jedinom stvarnošću.
Кad situaciji u kojoj se nađemo pristupamo istom logikom koja nas je u nju dovela u stanju smo videti samo poznate scenarije. Sve dok se ne podsetimo da je itekako moguće nešto drugo. Onoga dana kad je video nešto njemu dotad nepoznato mom prijatelju se razotkrio novi svet mogućnosti. Bilo je toliko očigledno da nije mogao da ignoriše.
Svemir ga je dobro protresao. I nije bilo druge jer um tako funkcioniše, uporno traži dokaze da bi poverovao. Ipak, ograničenosti uma možemo doskočiti na način da treniramo poverenje iu tome je lepota svesnog življenja. Odnos s inspiracijom zahteva trening. To je beskonačan ples sopstvenih dela i prepuštanja. Кad se povrediš prvo ćeš isprati ranu i umotati je u zavoj, odradit ćeš svoj deo, a zatim ćeš prepustiti svom telu da majstorski zaceli.
Znaš da hoće. Upravo je naše telo odraz čiste potencijalnosti i kao takvo nam je vrhunski učitelj. Evo recimo primer jačanja naših mišića ... kad želimo fizički ojačati moramo vežbati do trenutka kad se čini da ne možemo više kako bi na samoj granici izdržljivosti mišićno vlakno puknulo.
A tad kreće čarolija ... tek na mestu oštećenog vlakna stvara se novo jače vlakno. Dakle, telo ne očajava i ne sudi već pušta svemogućnosti da odradi svoj deo posla. Bez kalkulacije, bez bojazni. Кakva je sreća da je u naše telo integrisano besprekorno prepuštanje pa iz tog izvora znanja možemo učiti, i diviti se, kako funkcioniše stvaranje u beskonačnosti.
Da bismo ojačali mišić našeg poverenja potrebno je dovesti ga do granice kad se čini da ne možemo dalje. I onda učiniti još jedan korak. Sposobnost našeg prepuštanja zahteva rastezanje do krajnjih granica kako bi popucala vlakna sećanja kroz koja će inspiracija baciti svetlo novih mogućnosti.
Sviđa mi se kako je Edison rekao: "Кad si iscrpio sve mogućnosti, seti se ovog: NISI." O tome se tu radi. Кako možeš izbrojati svemir na prste jedne ruke? Ne trebamo, kao moj prijatelj, čekati nekoga da nam otvori oči.
Sutra ne postoji. Sva čarolija živi u sadašnjem trenutku. Odradi sve što je u tvojoj zemaljskoj moći, guraj svoje poverenje do krajnjih granica i onda još mrvu.
