Da li je smirenje zaista moguće i koliko je važno da budemo u harmoniji sa samim sobom kako bismo se lakše nosili sa svim životnim iskustvima.
Ovo su pitanja o kojima često razmišljamo kada dođemo u određeni konflikt sa okruženjem i kada nam se učini da smo mogli da odreagujemo pribrano i na mnogo bolji način nego što smo to učinili u stanju afekta ili u neprijatnoj situaciji.
Mnogi sveti ljudi smatrali su da je vrlo važno uvek održavati unutrašnji mir, jer je to jedini način da spasimo i sve one oko sebe koji nisu u miru.
U teoriji je lako, ali u praksi se čini puno težim. Svaka stresna situacija može da se sagleda na više načina u zavisnosti od našeg unutrašnjeg oka.
To oko zna da bude nemilosrdni kritičar, ali i nemi posmatrač. Isto tako, kada je neko nepravedan prema nama i kada nas napada, naša prva reakcija su ljutnja, srdžba i bes. U tim momentima niko ni ne razmišlja o tome da je onima koji napadaju zapravo ljubav najpotrebnija. Napad vrši uvek onaj koji nije u miru sa samim sobom. Kada to shvatimo sve postaje lakše, ali ovo ne treba da nas obeshrabri. Mir se ne postiže preko noći. Zaista, pravo smirenje, pričao je pokojni, a veoma cenjeni akademik Vladeta Jerotić, teško je dostići u potpunosti.
On smatra da je to moguće samo povremeno, a da zaista trajno smirenje niko od nas ne može dostići tokom života.
Prema njegovim rečima, smirenje je najteža hrišćanska vrlina, i ne samo hrišćanska, već vrlina svih religija.
"Može vam se desiti da vidite naizgled smirene ljude, ali to ne znači da oni zaista poznaju smirenje. Ima onih koji su intovertni, koji inače nisu skloni bilo svađi, bilo nekim burnim reakcijama. Ali ovde treba praviti razliku, jer to nije smirenje.Smirenje je kada pobediš u sebi mnogo šta što znaš da nije dobro, pa se boriš jako dugo sa tim. Teško da se može uopšte zamisliti pravo smirenje, čak i u nekom dobrom, velikom manastiru", kaže Vladeta Jerotić.
Bilo je religioznih ljudi koji su se na kraju plašili smrti. Hrišćanstvo nam je to dalo kao ideal da pokušamo da ostvarimo potpuni mir, bar na neko određeno vreme.” Ono na čemu svakodnevno treba da radimo je to da bar težimo smirenju. To je jedini pravi put, put rasta i napretka. U jednoj od autorskih emisija razgovarala sam sa Isidorom Bjelicom, našom poznatom spisateljicom, koja je shvatila da onog trenutka kada promenimo sebe, i svet oko nas se automatski menja u potpunosti. To su, po njenim rečima, neki kosmički zakoni ezoterije i psihologije za koje niko ne zna kako funkcionišu.
"Ljudi se žale na ovog i na onog, ovo mu ne valja, nije mu jasno zašto mu se dešava i šta mu se dešava, a u stvari niko od nas ne shvata da je kompletno ono što zovemo stvarnost zapravo ogledalo onog što je u nama, i imate onu divnu rečenicu oca Justina koji kaže „Čistima je sve čisto”. I kad sretnete takvog čoveka – njemu je sve lepo, svi su mu dobri, u prostitutki vidi anđela, u kriminalcu vidi dobrog čoveka, u jednoj propaloj kućici vidi zamak, dok sa druge strane imate osobu kojoj ništa ne valja, može da ima kule i gradove, najdivniju porodicu, obožavanje, moć i ništa mu ne valja. Naučila sam da je sve samo refleksija i odraz i danas kad me nešto nervira ili mi neko danas ne valja, prvo zapitam sebe šta sa mnom nije u redu...
Najviše sam energije koristila za to da menjam sebe nabolje shvativši da je istina da su raj i pakao u nama. I onda vidite ljude koji sve imaju, a nemaju ništa, i ljude koji su u problemima i nemaju ništa, ali su ozareni, osećaju se divno i imaju sve. Treba osvojiti taj raj u sebi, treba naučiti kako zadobiti tu neprekidnu radost bez obzira da li je kiša, da li nemate novca, da li vas nešto muči, da li vam seku struju, da li vas je neko izdao. E to je najveće umeće i uspeh življenja.” Kao što je otac Tadej govorio: „Treba širiti mir oko sebe i ne dati svoj mir ni za šta na svetu”, Isak Sirin takođe kaže da se u mirnom čoveku i nebo i zemlja mire.
Da bismo mogli da donosimo i dajemo mir drugima, prvo taj mir moramo da nosimo u sebi. Uostalom, i Hrist je govorio:
„Carstvo je Božije unutra u vama.” Čak i da je nemoguće ostvariti trajni mir, na njemu neprekidno i neumorno treba raditi. To ćemo postići samo i jedino ukoliko pre nego što odlučimo da nekome sudimo, najpre pogledamo u sebe i zapitamo se čega nam je duša puna.
Kako je unutra, tako je i spolja. Ne treba vaditi trun iz tuđeg oka, već iz svog. Zdravom oku je sve čisto. To ne znači da treba odobravati nepravdu, daleko od toga, ali jedino zalaganjem za mir možemo ugušiti rat. Što se više borimo, više stradamo i ono što ne želimo više napreduje i raste. Iz tog razloga bolje je razumeti okruženje i kroz svoje smirenje i ljubav isceljivati svet.
Autor: Stil/Sensa