Bahove kapi Dragana Beograd

Ako izuzmemo teške oblike depresije koje imaju svoju biološku osnovu, možemo reći da je depresija pre svega stečeni, naučeni poremećaj. Ljudi se ne rađaju depresivni već to postaju jer depresija nije prirodno stanje. To je stanje koje nastaje postupno tokom razvoja ličnosti.

U čemu je razlika između depresije i depresivne epizode?

Depresiju kao poremećaj ne treba mešati s depresivnim epizodama. Svi ljudi su skloni depresivnim epizodama koje se mogu javiti kada se osobi u životu dogodi nešto loše ili još češće kada se osobi iznenada desi zaredom nekoliko loših događaja koji značajno uzdrmaju njenu stabilnost. Smrt bliske osobe, razvod, raskid dugogodišnje veze, gubitak posla, preseljenje u inostranstvo i sl. Sve su to stresni događaji koji mogu prethoditi javljanju prolazne depresivne epizode. Depresivna epizoda je prolazna, osoba spontano izađe iz nje. Za razliku od toga, depresija je stanje koje traje duže (duže od 6 dana). To je stanje koje osoba sama nesvesno održava i javlja se samo kod osoba koje imaju predispoziciju za depresiju.

Intenzitet depresije

Depresija se može javiti kao blaga, umerena ili teška, sa ili bez psihotičkih simptoma (psihotički simptomi se javljaju kao deo duševnog oboljenja, psihoze i podrazumevaju gubitak kontakta s realnošću u vidu halucinacija ili sumanutih ideja). U ovom tekstu će se govoriti isključivo o blagim i umerenim depresijama koje nemaju biološku osnovu, koje se javljaju bez psihotičkih simptoma i koje nisu udružene s nekim drugim poremećajima (kao što su organski poremećaji, zavisnostii, poremećaji ličnosti itd.).

Depresija može trajati u blagom obliku gotovo neprestalno i tada govorimo o distimiji. Distimija je blagi, hroničan oblik depresivnosti koji karakteriše pesimizam, negativna slika o sebi, osećaj manje vrednosti. Drugi oblici depresije se mogu javiti i trajati neko vreme i zatim spontano nestati (spontana remisija). Ako se osoba ne leči od depresije, samo je pitanje vremena kada će se depresija ponovno vratiti. U tretmanu depresije koriste se psihofarmaci (antidepresivi) i psihoterapija. Lekovi sami po sebi ne mogu izlečiti depresiju, ali mogu ublažiti neke njene simptome, kao što su nesanica, pad energije, razdražljivost i sl. Psihoterapija ( je nužan i sastavni deo tretmana depresije jer bez promene u načinu razmišljanja, reagovanja, ponašanja i doživljavanja sebe, osoba se ne može trajno rešiti depresije.

Kako se ispoljava depresija?

Depresija se ispoljava na više načina. Na telesnoj (somatskoj) osnovi može se manifestovati kroz poremećaje spavanja (problem sa spavanjem ili preterano spavanje), odsustvo seksualne želje (impotencija), promene u kilaži (značajan gubitak ili dobitak na kilaži u kraćem vremenskom razdoblju), gubitak eneregije i sl. Na misaonoj (kognitivnoj) osnovi osoba ima pesimističke, crne misli (nekada i suicidalne misli), optužuje sebe, ima problem s koncetracijom, razmišlja crno-belo, opsednuta je prošlošću ili brigom za budućnost koju opaža kao sumornu, preteću i sl. Na emocionalnom planu osoba oseća anksioznost (najčešće generalizovanu anksioznost koja se ispoljava u vidu hronične brige), bes (najčešće bes prema sebi), potištenost i očaj, osećaj krivice, bespomoćnost.

Što je zapravo depresija?

Najjednostavnije rečeno depresivna osoba je osoba koja ne voli sebe. Koliko depresivna osoba sebe ne voli je stvar intenziteta koji varira od neprihvatanja, naglašene kritičnosti prema sebi, osećaja da manje vredi, pa sve do osećaja bezvrednosti, samooptuživanja i otvorene autoagresije, mržnje prema sebi.

Zašto depresivna osoba ne voli sebe?

Postoje dva razloga za to:

1. Zato što je usvojila niz negativnih modela (obrazaca) odnošenja prema sebi
2. Zato što se identifikovala s tim modelima i negativnim osećajima koje oseća prema sebi

Niko se ne rađa depresivan već se depresija stiče. Depresija je stvar poistovećenja s nizom negativnih identiteta koje je osoba stekla i kreirala tokom svog odrastanja i razvoja. Tokom odrastanja osoba je u stalnoj interakciji s drugim važnim osobama kao što su roditelji, braća i sestre, vršnjaci, nastavnici, razni drugi autoriteti i emocionalno bliske osobe. Najvažniju ulogu naravno igraju roditelji jer su oni prvi objekti ljubavi, prvi i najvažniji uzori (modeli).

Deca su ogledalo svojih roditelja. Ponašanje roditelja prema deci i prema sebi samima predstavlja modele za dete. Dete se nesvesno i automatski identifikuje s tim modelima. Dete se ne identifikuje samo s onim što roditelji govore, već pre svega s onim kako se oni ponašaju prema detetu i prema sebi. Na primer, ako roditelj govori detetu da ne bude agresivno, a onda ga tuče kada nešto zgreši, roditelj na taj način uči dete da bude agresivno, da je agresija prihvatljiv vid ponašanja. Takođe na taj način šalje detetu poruku da je dete loše, da nije voljeno. Ako se to ponavlja, dete se identifikuje s tim osećajima i počinje sebe doživljavati iznutra kao lošu, manje vrednu, nevoljenu osobu.

Jedan od važnih aspekata tog modela je ljubav prema sebi. Dete niti voli niti ne voli sebe, dete uči tretirati sebe na način na koji ga tretira njegova okolina, pre svega roditelji kao najvažniji modeli. Dete nema izgrađen identitet već ga izgrađuje postupno tokom razvoja. Dete koje je prihvaćeno od strane roditelja naučit da samo sebe prihvata i voli. Zanemareno dete nauči će da sebe doživljava kao manje vredno. Zlostavljano dete može doživljavati sebe kao loše, prljavo, zlo. Prezaštićeno dete doživljava sebe kao iskontrolisano, zavisno, nesamostalno, nesposobno, lišeno slobode itd. Sve su to modeli naučeni kroz odnose s roditeljima i drugim važnim osobama tokom razvoja.

Izloženost lošim modelima nije samo po sebi dovoljno za razvoj strukture ličnosti podložne depresiji. Potrebno je da se osoba identifikuje s tim modelima i da ih doživljava kao deo svoje osobenosti, sastavni deo svog identiteta. Deca (pa i odrasli) su skloni da se identifikuju sa svojim osećajima, iskustvima, naročito onima koja se ponavljaju. Na primjer, ako je neko više puta doživio odbačenost od osoba koje doživljava kao značajne, i to iskustvo se ponavljalo više puta ta osoba će se verojatno identifikovati s osećajem odbačenosti i početi sebe doživljavati kao manje vrednu osobu. Pošto je verovanje da je manje vredna osoba bolno i stvara patnju, osoba će početi taj deo svog identiteta potiskivati i na sve moguće načine opirati se tome. Na taj način ona nesvesno održava taj identitet koji zbog potiskivanja ostaje zaglavljen.

Suština bilo kojeg pravog duhovnog razvoja je da osoba shvati da suština njenog ili njegovog bića nije ni u jednom osećaju, uverenju, naučenom obrascu, niti identifikaciji. Ono što stvara patnju su ta uverenja o sebi koje je osoba izgradila, usvojila i identifikovala se s njima, a sada ih potiskuje. Oslobađanje od okova depresije leži u tome da osoba postupno prihvata, suočava se i otpušta sva ta negativna uverenja, obrasce i negativne osećaje s kojima se identifikovala kako više ne bi ostajala zaglavljena u njima.

Je li depresija iluzija?

Gledano iz najviše tačke ličnog razvoja, depresija je posedica jedne iluzije u koju osoba duboko veruje i ne samo da veruje već je oseća kao deo svog identiteta. Ta iluzija je da je ona manje vredna, da ne zaslužuje biti voljena, da mora patiti, da mora trpeti i mučiti se i sl. Patnja je posledica idetifikacije sa štetnim uverenjima, patnja nije nužna i nametnuta realnošću, već je uvek konstruisana iznutra. Da bi se osoba rešila depresije ona mora ući u sebe, prihvatiti, osvestiti i otpustiti svoje štetne identifikacije i na taj način im prestati robovati.

Odakle dolazi depresija?

Depresija uvek dolazi iznutra, a nikada spolja. U spoljnom svetu se nalaze okidači, događaji koji mogu pokrenuti depresivne reakcije, ali ti događaji nisu uzroci, već samo okidači. Život može pokrenuti u vama samo ono što imate u sebi, a ne ono što nemate. Rešenje za depresiju je da osoba proširi svoju svesnost, uđe u sebe i napravi distancu prema štetnim identifikacijama kako bi prepoznala svoje istinsko biće kojeg odlikuje ljubav i sloboda. Upravo je to cilj svake dobre psihoterapije.

(atma.hr)