+381-62-17-97-437
Кad sam živela daleko od sebe i ispunjavala tuđa očekivanja, nisam imala sebe. Кako sebe nisam poznavala i nisam bila u kontaktu sa samom sobom, ništa me van mene nije ispunjavalo. Bila sam poput lutke na koncu koja je činila onako kako su drugi njome upravljali. To je bio životni šah mat. Mnogi ljudi još uvek žive život ispunjavajući očekivanja drugih ljudi.
Blokirani strahom od tuđeg mišljenja, blokiramo svoje osećaje i ne osećamo jasno svoje telo, te nam je sva pažnja usmerena van nas. Poput preplašene srne osluškujemo tuđe izraze lica, posmatramo njihova tela, osluškujemo njihovu verbalnu i neverbalnu komunikaciju, i stalno smo u stanju mirovanja za odbranu ili beg. Jako nam je važno što će drugi o nama misliti, silno smo tužni ili ljuti kada nas kritikuju, ogovaraju, ispravljaju, prosuđuju, upoređuju, omalovažavaju, okrivljavaju ... U strahu da se to ne dogodi, jako puno energije trošimo na to da budemo što savršeniji, ispravniji, normalniji, da ne iskačemo iz zadatih okvira, da se uklopimo i svima budemo simpatični i dragi.
Ne daj Bože da nam kažu da nešto ne znamo, da smo glupi, nesposobni, sebični, jer tada nastupa ogromna krivica, tuga, ljutnja, bol, a na to reagujemo kako znamo i umijemo, samo da bismo nekako preživeli taj "užas" i nepravdu koju smo doživeli spolja, kao i manifestaciju naših najgorih strahova da je neko van nas video ono što se tako jako trudimo sakriti i od sebe samih. Život kojeg živimo kako bismo impresionirali ili zadovoljili druge osobe je pakao. Raj i pakao, po mojem mišljenju, nisu mesta izvan nas, nego postoje u nama samima. Živimo u paklu kada ne sledimo svoje osećaje i nastojimo priznanje za našu vrednost dobiti od drugih ljudi. Živimo u raju kad smo u stanju da prepozna svaki svoj osećaj is potpunim poverenjem ga slediti, bez obzira što će na to reći drugi ljudi.
Svaki čovek ima svoje mišljenje i uverenja po kojima živi, a koliko je ljudi, toliko je i mišljenja, uverenja, stavova, pa i istina. Iako postoji samo jedna istina, a ona se zove ljubav. No, ljudi uglavnom nisu svesni toga da su oni ljubav, i ne žive tu istinu čitavo vreme, nego neku svoju, koja je uslovljena odgojem, obrazovanjem, nasleđem, tradicijom, okruženjem, i ko zna još čime sve ne. Verovati tuđoj istini znači izgubiti sebe. S obzirom da samo sebe imamo, gubitkom sebe, štogod spolja imali, nemamo ništa. Strah od tuđeg mišljenja je najbrži put da izgubimo sebe i živimo u paklu kojeg smo sami kreirali. Кad sam živela daleko od sebe i ispunjavala tuđa očekivanja, nisam imala sebe.
Кako sebe tada nisam poznavala i nisam bila sa sobom u kontaktu, ništa me van mene nije ispunjavalo. Bila sam telo, poput lutke na koncu, potpuno nesvesno svoje duše i njenog vodstva. Nisam čula dušu, nisam ni u nju verovala. Niko mi nije niti rekao da ona postoji, a još manje kako se s njom povezuje i komunicira. Bila sam potpuno izgubljena, imala sam sve, a nisam imala ništa, jer nisam čula svoju dušu. Zato sam se razbolela. Bolest je bio put prema sebi, put prema duši. Iz tog joj razloga kažem - hvala. Dok sam se lečila i primala hemoterapiju, patila od bolova i straha, nije bilo oko mene onih čija sam očekivanja do tada ispunjavala.
Niko nije patio umesto mene, nego sam kroz svu bol i očaj bolesti prolazila sama. Nisu drugi primali hemoterapiju umesto mene, nego sam ja bila ta koja je trebala da prođe tu torturu. To me naučilo, ako sam ja ta koja snosi posledice svojih (tuđih) odabira, da nikad više neću dozvoliti da me mišljenje i očekivanje drugih ljudi vode kroz život. Tada sam počela da sledi svoje osećaje i u skladu s njima donositi svoje odluke. Кad su mi rekli "nisi normalna što daješ otkaz na sigurnom poslu", dala sam otkaz jer sam znala da ću samo ja snositi posledice i da je jedini ispravan putokaz sleđenje svojih osećaja, a oni su mi rekli da dam otkaz. Verovala sam više osećaju, nego onom što vidim i onom što mi drugi kažu. Tada sam realno videla opasnost da mogu biti gladna, ali nisam sledila tu opasnost i taj strah, nego osećaj grča na pomisao da samo još jedan dan dođem na to radno mesto na kojem sam dotad bila, to je bio siguran znak da taj posao više nije za mene. Poslušala sam svoj osećaj i nisam pogrešila, jer danas živim posao svojih snova, svoju životnu svrhu. I ne samo to. Već sam 11 godina, koliko sledim svoje osećaje, zdrava sam žena.
Кarcinom je došao kao upozorenje da ne živim sebe, već ono što drugi žele od mene. Zamislite samo koja je zabluda činiti ono što drugi žele od nas, dok oni nemaju pojma ni šta je dobro za njih, jer i sami ne slede svoje osećaje, već svoje strahove, uverenja i sve ostalo što smo naučeni slediti kroz život.
Za kraj, imam samo jednu poruku:
- Verujte više svom osećaju, nego onom što vidite i čujete, jer osećaj je govor duše, navigacija koju vam duša šalje da biste živeli ljubav, a ne strah. to je bio siguran znak da taj posao više nije za mene. Poslušala sam svoj osećaj i nisam pogrešila, jer danas živim posao svojih snova, svoju životnu svrhu. I ne samo to. Već sam 11 godina, koliko sledim svoje osećaje, zdrava sam žena.
Bojana Svalina
