Bahove kapi Dragana Beograd

Sve dok smo fokusirani na rešenje, osećamo nemoć, frustraciju i krivicu, i to samo zato jer nije poenta u tome da odmah znamo rešenje, nego je poenta da se kroz taj događaj naučimo slediti vlastite osećaje. Intenzivno se baveći osveštavanjem osećaja krivice, shvatila sam da krivica stoji između nas i svesne povezanosti sa našom dušom.

Кrivica nas blokira da u potpunosti živimo svoj potencijal, sprečava nas da budemo slobodni i da u svakom trenutku našeg života delujemo u skladu sa svojim osećanjima. Mnogi uopšte ne znaju raspoznavati svoje osećaje, no ovde ne govorim o takvima. Govorim o onima koji imaju jasno vođstvo putem osećaja, ali i vrlo jak osećaj krivice i straha koji ih sprečava slediti osećaje. Nije jednostavno osvijestiti krivicu.

Čitavo je društvo bazirano na osećaju krivice i ona je utkana u sve što postoji, osim u ljubav. Jedini način da osvestimo krivicu jest taj da se povežemo s ljubavlju unutar sebe, a to možemo samo tako da sledimo vlastite osećaje. Slediti osećaje je jako teško, jer se ono protivi svemu što smo kroz život naučili i iskusili. Pišem sada o osećaju krivice koji se javlja kad imamo osećaj da želimo nešto drugo od postojećeg za sebe i o načinu kako ga možemo prekinuti. 

Objasniću to na čestom primeru iz života kako bismo lakše razumeli. Recimo da smo u višegodišnjoj vezi sa osobom prema kojoj još osećamo neke oblike povezanosti, ali ne mislimo više da je to osoba s kojom bismo bili srećni is kojom želimo provesti svoj život. Osećamo da želimo prekinuti tu vezu, međutim to nismo u stanju. Pre svega, muči nas osećaj krivice da ćemo povrediti drugu osobu, a što nikako ne želimo. Verovatno nas muči i osećaj krivice da ćemo povrediti i roditelje ili neke druge osobe koje su vezane uz taj odnos i imaju određena očekivanja od nas. Sigurno nas muči i osećaj krivice da nismo iskreni prema toj osobi, jer više ne gajimo prema njoj čistu ljubav, a ne možemo joj to jasno reći.

Očekivati je da nas muči i osećaj krivice jer možda nismo dali sve od sebe, jer nismo znali i mogli drugačije. Muči nas verovatno i osećaj krivice da ne zaslužujemo novu priliku do koje bismo došli ranjavanjem drugih. Sigurno je tu i strah od kazne, karme, loše odluke i ko zna čega još. Pritisnuti tim osećanjima, bivamo i dalje u vezi u kojoj se ne osećamo dobro, čime izdajemo sami sebe, a time i partnera. Zbog krivice i straha nismo u stanju pratiti vlastite osećaje. Svakog dana smo tako sve nesretniji, sputaniji ili agresivniji, a usled toga naša se frustracija širi i na ostale segmente našeg života. Ne osećamo životnu radost, niti polet, te kao takvi nismo dobri nikome, a najmanje sebi.

Strah od praćenja sopstvenih osećaja čini se daleko većim nego okovanost osećanjima nemoći i frustracije koji se javljaju zato što ih ne sledimo. Imamo osećaj da nas vlastiti osećaji guraju u propast, jer ćemo s njima povrediti druge, a pritom zanemarujemo da konstantno povređujemo sebe. U strahu od ranjavanja drugih, ranjavamo sebe, zaboravljajući pritom da delujući iz svoje vlastite ranjenosti jedino što možemo drugome dati su rane. Кako je strah od slijeđenja sopstvenih osećaja ogroman, ne vidimo izlaz, jer on se nalazi isključivo u slijedjenju sopstvenih osećaja. Кako izaći iz tog vrtloga? Isključivo kroz slijeđenje sopstvenih osećaja. No da bismo se usudili slediti ih moramo znati da nas osećaj ne vodi u instant rešenje, što bismo mi najviše želeli, nego na put do rešenja. Sve dok smo fokusirani na rešenje, osećamo nemoć, frustraciju i krivicu i to samo zato jer nije poenta u tome da odmah znamo rešenje, nego je poenta da se kroz taj događaj naučimo slediti vlastite osećaje. U takvu nas je situaciju dovela duša s razlogom da preokrenemo vlastiti kompas i da se prestanemo orijentisati na rešenja, kao proizvod uma, već na osećaje, kao navigaciju koju nam šalje duša. Duša nam je dala iskustvo zato što već zna rešenje i to ne jedno, neko pregršt njih.

Ona nam šalje osećaje koji nas vode do najboljeg mogućeg rešenja, a ono ne glasi "ostati u vezi ili otići", nego kroz praćenje osećaja podići nivo svesti i tako se približiti svesnoj povezanosti sa dušom. Drugim rečima, u ovom primeru nije rešenje niti ostati u vezi, niti otići. Tačnije, rešenje kao finalni čin uopšte ne moramo znati i upravo naše insistiranje na tome da ga znamo nas ustvari blokira. Bitno je znati i verovati da su osećaji govor duše, da nas je duša dovela u ovu situaciju i da će nas ona i izvesti iz nje na najbolji mogući način za nas i na najbolji način za sve uključene u tu situaciju.

Duša će to učiniti samo ako joj prepustimo kormilo i sledimo osećaje koje nam ona šalje kao putokaz na putu. To konkretno znači da se prestanemo baviti razmišljanjima što učiniti, nego da se povežemo sa sopstvenim osećanjima i da u svakom trenutku sledimo samo njih, bez ikakve kalkulacije. To ne znači da sledimo samo neke osećaje, jer mnogi misle da treba slediti samo pozitivne osećaje. Ne, naprotiv. Treba slediti - sve osećaje, jer svi dolaze iz duše. Dakle, i takozvane dobre i takozvane loše osećaje. Mnogima nije jasno kako mogu loši osećaji biti iz duše. Zato što je osećaj samo osećaj, a mi ljudi smo im dali opis da su dobri ili da su loši, a samo zato što posmatramo njihov uticaj na nivou svesti, a ne i duše.

Svest i duša nisu jedno te isto. Duša je čista suština, ljubav, Bog na delu, rešenje, puni potencijal, mir. Svest je ličnost koju smo izgradili kroz život, a svaki čovek ima drugačiju nivo svesti. Neki ljudi imaju jako nisku svest, neki nešto višu, dok je nekima nivo svesti na izrazito visokom nivou, što znači da su većinu vremena svesno povezani sa dušom i da joj potpuno veruju. Ljudi visoke nivoe svesti imaju svesnu komunikaciju sa dušom koja im u svakom trenutku šalje informacije o tome što je nešto služilo. S obzirom da imaju jasnu informaciju iz duše, tada ne zapinju u osećaju krivice. Svi koji nemaju svesnu komunikaciju sa dušom zapinju u krivici i upravo slijeđenje sopstvenih osećaja ih vodi u osveštavanje krivice. Šta ćemo više osvještavati krivicu imat ćemo i svesniju komunikaciju sa dušom, odnosno jasne odgovore zašto smo učinili to što smo učinili i kome je to sve služilo i zbog čega.

Duša sve što čini, odnosno sve osećaje koje nam šalje da ih sledimo, čini iz razloga da nam pomogne podići nivo naše svesti, kao i nivo svesti drugih u našim životima, naravno onoliko koliko su oni za to spremni. Stoga, prateći osećaje, pratimo govor duše i sve što činimo iz njih je ispravno, a ne krivo. Druge povređujemo zato što ne pratimo osećaje, a ne zato što ih pratimo. Jasno mi je da je možda teško shvatiti ovo što vam pišem, jer to znači da morate probiti nivo svesti koji vas ograničava da to razumete. No, kako ćete ga probiti ako vam neko ne ponudi informaciju o tome? Ta vas informacija može u prvom trenutku naljutiti ili navesti da mislite da je sve ovo potpuna glupost.

Međutim, čim imate bilo kakvu reakciju na ovaj tekst, znači da je on učinio određeni proboj u vašoj nivou svesti, a kojeg će neki postati odmah svesni, neki ubrzo ili nakon nekog vremena, a neki možda nikad. Sve to zavisi od vaše spremnosti da sledite zov svoje duše kroz svoje osećaje i da rastete kroz svoju svest u ovom životu.

astroportal.in