Bahove kapi Dragana Beograd

Mucanje predstavlja strah od govora i socijalni problem koji se može prevazići Tehnikom pasivnog izdaha, kognitivno-bihejvioralnim programom ali i alternativnim pristupima u rešavanju ovog problema.

Mucanje kao jedan od govorno-jezičkih poremećaja, koji iako nije jedan od najtežih jeste poremećaj koji najviše frustrira jer dovodi do teškoća u funkcionisanju ličnosti i utiče na njeno usmeravanje i delovanje ka sredini, ali i sredine ka ličnosti jer je ono vrlo uočljivo patološko ponašanje u verbalnoj komunikaciji. Osoba koja muca uskraćena je da zbog prekida u govoru, ponavljanja, zastajkivanja, produžavanja i oklevanja kaže ono što želi. Onemogućena je bez obzira što ima jasnu jezičku misao da iskaže svoje misli, potrebe, stavove.

Reakcija na stres

Kada su pod stresom ljudi su često napeti, zatežu mišiće i fokusiraju tenziju u pojedinim delovima tela, pre svega u mišićima ramenog pojasa, trbušnog zida, donjeg dela leđa, lica i ruku. Ali kod određene grupe ljudi napetost se fokusira u mišićima i oko mišića glasnica.

Zašto je ovo važno? Zato što su glasnice odgovorne za stvaranje govora. Kao odgovor na neku vrstu stresa, s tim što pod stresom ne podrazumevamo samo negativne, već i pozitivne podražaje - što spoljašnje koji dolaze iz sredine u kojoj se osoba nalazi, što unutrašnje koji su deo podsvesti - osoba koja muca pod tim uticajima steže glasnice, što predstavlja urođeni refleks a stezanje glasnica aktivira mucanje, što čini naučeni refleks. Tako da, možemo reći da se osobe koje mucaju rađaju sa tendencijom da kada su pod stresom, kod njih dolazi do prekomerne tenzije u mišićima i oko mišića glasnica, što se ispoljava kroz raznolikost ponašanja i kliničke slike mucanja jer su to sve naučene reakcije prevazilaženja suštinskog problema a to je grčenje glasnica ili laringospazam, u čemu i leži uzrok mucanja.

Fokus u terapiji mucanja stavljamo isključivo na napetost koja prethodi govoru. Uzbuđenost pre govora i nivo napetosti na glasnicama pod određenim okolnostima i određenim psihološkim predispozicijama utiču na pojavu mucanja. Refleks mucanja čine četiri refleksa: otvoreno mucanje, izbegavanje reči, izbegavanje govornih situacija što uzrokuje strah od govora i anticipatorni stres ili navika da se gleda unapred.

Mucanje - strah od govora

Mucanje je socijalni problem i javlja se u verbalnom kontaktu sa drugim ljudima. Razlog tome je najčešće strah od govora ili govorna anksioznost, koja se ispoljava u određenim govornim situacijama koje osoba koja muca opaža kao opasne. Takve situacije osoba izbegava, što smanjuje mogućnost njenog uspešnog socijalnog funkcionisanja, a samim tim produbljuje već postojeće strahove.
Iako to nije strah koji životno ugrožava osobu kao što je to strah za opstanak u smislu ugroženog života, najveći broj osoba koje mucaju baš ga tako i doživljavaju. Zato je suočavanje sa tim strahom i borba da se on prevaziđe ogromna, stresna, iscrpljujuća, psihički i fizički. Osobe koje mucaju iz tog razloga izbegavaju govorne situacije i pre odaberu da mucaju nego da se sa ovim strahom suoče i izbore.
Strah od govora izaziva mučna raspoloženja, osećanje neprijatnosti i nesigurnosti, sumnju u svoje spospobnosti. Osećanje straha izaziva i niz fizioloških, telesnih promena kao što su ubrzanje pulsa, pojačano znojenje, znojenje dlanova, crvenilo ili bledilo u licu. Često se javljaju i prisilni pokreti, treptanje okom, pokreti glavom. Mucanje se ne može posmatrati samo kao govorni poremećaj nezavisno od telesnog i psihičkog stanja osobe koja muca. Osobe koje mucaju subjektivno trpe, a to se odražava u njihovom socijalno neadekvatnom ponašanju, povlače se u sebe, izbegavaju kontakte, druženja i ispoljavaju neaktivnost u većini životnih situacija.

Kao što znamo, strah je nezaobilazni deo naših života. Strah je emocija, a svaka emocija ima tri komponente - psihološku, mišićnu i fiziološku. Psihološki deo straha odnosi se na samo osećanje straha, mišićni segment na napetost u mišićima koja je izazvana strahom i fiziološki segment straha se odnosi na one reakcije ili telesne senzacije koje izaziva osećanje straha (lupanje srca, znojenje...).

Da bismo sprečili pojavu straha od govora moramo blokirati sve tri komponente. To postižemo Tehnikom pasivnog izdaha koju čine tehnike mišićne relaksacije i opuštanja, vežbe disanja, metode skretanja pažnje sa govora u vidu svesne namere i načini za borbu s mislima o budućnosti. TPI se odnosi na formiranje novih obrazaca govornog disanja u vidu uspostavljanja pasivnog izdaha vazduha i usporavanja prve reči u rečenici, u funkciji prevazilaženja anticipatornog stresa i postizanja fluentnog govora.

Suočavanje sa strahom od govora

Nezaobilazni deo u terapiji mucanja je kognitivno-bihejvioralni program koji omogućuje redukovanje anksioznost. Značaj kognitivnog dela je u tome što je moguće, na osnovu specijalno konstruisanih hijerarhijskih skala, otkriti situacije koje izazivaju govornu anksioznost i proceniti koliko osoba subjektivno trpi u govornoj situaciji, na osnovu čega je moguće ustanoviti potrebu za bihejvioralnom terapijom. Cilj bihejvioralno programa, kroz tehnike probe ponašanja i sistemske desenzitizacije, je da se osoba nauči da otvoreno izražava svoje misli i osećanja. One omogućavaju eliminisanje straha od govora tj. subjektivnog trpljenja. Pomoću njih osoba treba da se osposobi da bez straha i bojazni stupa u različite govorne situacije i kontakte sa ljudima.

Pored savremenih metoda i tehnika u otklanjaju mucanja, sve značajnije mesto zauzimaju alternativni pristupi u rešavanju ovog problema kao dodatne i pomoćne metode. Jedna od takvih metoda je i metoda dr Edvarda Bacha. Primenom Bahovih biljnih kapi osoba koja muca dobija važne benefite u komunikaciji kao što su osobađanje od straha i anksioznosti. Osoba usporava svoj govor, reguliše i ima kontrolu nad brzinom govora, smanjuje potrebu da sve izgovori što pre i u jednom dahu, strpljivija je u komunikaciji i postaje dobar slušalac, sigurnija je u govornim sitacijama bez bojazni da se oseća manje vrednom zbog lošeg govora, ulazi lakše u govorne situacije koje su ranije bile stresne, nivo samopouzanja je mnogo viši, počinje da uživa u govornoj komunikaciji, iznosi svoja mišljenja bez bojazni, ne stidi se sebe i zadovoljna je sobom. Ukratko uspeva da nesmetano pokaže sve svoje sposobnosti i kavalitete.

Osoba koja muca i ima strah od govora kroz terapiju i stručno vođenje uči da sluša sebe iznutra i preuzme kontrolu nad svojim telom i sopstvenim strahovima i postane sama sebi terapeut u ostvarivanju fluentnog govora.

Izvor: Lovesensa